Uveliko sam u
9. mesecu, tačnije u 38. nedelji...
Polako teku pripreme, fizičke, psihičke,
finansijske...
Još samo malo je ostalo do cilja, pregurah 9 meseci,
malo li je?
Moj bebac je i dalje živahan, uživa on i nepada
mu još napamet da izlazi, pogotovu ne po
ovom minusu.
Ali svi nestrpljivo očekujemo, da uskoro ugledamo to malo stvorenje.
A i kako je stomak veći, usledilo je loše spavanje, i
sve što ovaj poslednji mesec nosi sa sobom.
Moram da izdržim samo još malkice, i pobednički
stignem do samog cilja, tj. moj bebac i ja.
Onda kako već to biva, psiha čini svoje. Uhvati me
mali strah, trema možda je to i normalno jer je mnei sve to nepoznato.
Razmišljam kakav je to bol, verujem da je izdrživ ali opet puno toga mi prolazi
kroz glavu. Muž me najviše bodri, veruje u mene i misli da sam jaka, ali nekako
smo mi jedna osetlljiva generacija u odnosu na žene nekada.
I tako ja imam razne dileme, više sam za prirodan
porođaj, i sve se trudim da ipak ne uzmem epidural. Možda treba da to iskustvo
osetim u pravom smislu te reči, možda ću tada biti još jača, pogotovo kada
ugledam nešto svoje, nekog koje u meni rastao i kome sam upravo ja život podarila.
Sve u svemu moj muž i ja smo izgurali sve je što je
trebalo. Njemu sam najviše zahvalna, jer je bio uz mene, trpeo moje hormone,
udovoljavo mi, pazio me, razmazio me, jednostavno brinuo je o meni i dalje to
radi. Hvala mu.
Uskoro će se mnogo toga u našem životu promeniti, biće
nas troje, biće više obaveza, odgovornosti, ali i mnogo ljubavi koju ćemo
prenositi na našu bebu. I zbog svega toga nekih stvari se treba odreći, ali mi
ni malo nije žao.
Uzbuđena sam što ću uskoro postati majka, i nekako tek
sad i postajem prava žena i ponosim se time.
Posted to Trudnoća
02/08/2012
Edit
Stomak je sve veći, prvo on u sobu ulazi, pa za njim i tata. Stavlja naglasak da se pripremamo za najlepši dan. Radost je sve veća, dok ga zamišljam u naručju. Stalno se javlja, rukicama i nogicama priča nešto mami i tati. Ponekad ti njegovi pokreti i zabole, ali slatko se i tad nasmejem, kad vidim kako mi stomak skače gore-dole. Neke stvari postaju i teže, kao ja na primer. Ali trudim se da sad najviše uživam, leškarim, odmaram, mazim se sa svojim mužem, jer kad nas bude uskoro troje mnogo toga se neće moći.
Smišljamo najlepše ime za našeg anđela, biramo najlepše uspavanke, uređujemo prostor u kojem treba da mu bude prijatno, pripremamo se na činjenicu da ćemo postati roditelji.
Mene buduću mamu pomalo hvata frka, jer kao prvorotkinja mnogo toga ne znam, razmišljam o porođaju i svemu što on nosi. Trudim se da jačam psihu, da budem jaka, da izdržim, jer sve će to proći.
Samo da sve bude kako treba, da i to prođe, a onda u neke nove pohode, nespavanje, presvlačenje pelena, prvi osmeh, prvi zubići, prve reči i zbog toga vredi sve izdržati.
Posted to Trudnoća
01/10/2012
Edit
Pregurah veći deo trudnoće, sve mislim blizu je mada vreme brzo prolazi, tako dok se okrenem doćiće i taj deveti mesec.
Sada sam u sedmom mesecu, stomak je baš porastao, lep je osećaj dok gledate taj jako ispupčen deo svog tela. Apetiti se otvorio, ali do sada sam se ugojila 10kg, po meni nije strašno. Osećam se lepo, mislim o bebcu i stvarima koje su potrebne. Pomislim i o porođaju, uhvati me mala panika, ali kažem sebi najbolje je da sada ne umaram mozak time. Izbegavam da slušam loše priče i time stvaram neku paranoju, naravno ima tu razne literature, internet, ali čitam samo ono što smatram da trebam da znam, od previše informacija zaboli glava.
Bebac skače li skače, ma samo nek je živ i zdrav. Volim kada osetim te pokrete i tada pričam sa njim, verovatno me čuje.
U svakom slučaju ovo je period kada mnogo više razmišljam o svemu. O njegovom imenu, uređivanja prostora za bebu, pa onda kakva ću majka biti, da li ću se snaći ili ću biti uplašena, a onda kažem sebi ma sve to ide prirodno i biće sve ok.
Od danas krećem na psihofizičke pripreme za trudnice, mislim da će mi to značiti. Naučiću nešto, razonodiću se, jer ponekad je kući dosadno. I što će mi baš značiti vežbe disanja, jer to je i bitno za porodđaj, pošto pokušavam da se oduprem od ideje da uzmem epidural, mada sve žene se danas tako porađaju, što u vreme naših majki nije bilo tako. Imam neku averziju prema tome , ali nije baš ni da se ne plašim bola. Pokušavam da ojačam svoju psihu, jer ipak sve to ide iz glave, od želje da zatrudnimo pa do porođaja.
Idemo bebac i ja da se pripremamo za vežbice i da nastavimo da uživamo.
Posted to Trudnoća
11/30/2011
Edit
Uradili
smo i taj expertski ultrazvuk.
Bila sam uzbudjena, ali verovala sam da će reći da je sve u redu.
Samnom je bio i muž, tako da je on pratio to malo
stvorenje na ekranu, meni nije pokazivao ne znam zašto, možda u državnoj
klinici to ne praktikaju, ali nema veze bitno je da sam čula lepe vesti.
Tata je video njegovo maleno srce kako lepo kuca.
Izašli smo srećni i zadovoljni iz
ordinacije, tata pogotovu jer su nam i tu potvrdili da je muško.
Ovi trudnički dani prolaze polako i
nekako sam sada više opuštenija, gledam svoj stomak u ogledalu i svidja mi se, čak sam i strije zanemarila, sve je to za žene. Lepo ga je posmatrati jer
u njemu je moj sin koji me već sad čini srećnom i koga mnogo volim.
Ponekad vodimo razgovor, naravno on odgovara rukicama
i nogicama.
Mislim da se razumemo, i već sad mogu da osetim neke njegove reakcije. Uveče je miran spava kao i ja, ujutro kada i tata ide na posao budi se, a
preko dana je baš živahan, ali ja volim kad ga osećam jer kao da mi se obraća. Baš pre neki dan me je zezao. Uzela sam da učim za kolokvijum i čitala sam naglas, tako lakše pamtim, kada se on
razmrdao. Ja reko ajde da mu se obratim i gledala sam dok mi se stomak podiže
gore dole, baš je bio živahan, kad eto stao je, čim sam se vratila učenju ponovo se mrdao, da shvatila sam hoće pažnju. Tako da malo sam učila, malo sam njemu pričala i sve je to nekako baš interesantno.
U trudnoći ima i uspono i padova,
ali kada stomak poraste, kada se beba mrda i kada vam muž ljubi stomak i čini najlepše stvari za vas to je jedan veliki uspon, teško da zbog bilo čega možete da klonete.
Posted to Trudnoća
11/02/2011
Edit
Hormoni su zaista čudo, kad podivljaju nemaš
kuda.
Drugo stanje,
drugo telo, drugi mozak...
Poludeću!
A verovatno i
moj muž...
Da li je sve
to normalno nije mi jasno?
Liči na PMS, samo što je meni se ćini duplo gore.
Zašto nam se
sve to dešava?
Zašto su
trudnice toliko razdražljive i osetljive?
Ponekad mi se
čini kao da mi nije sve potaman, i moj muž se uvek pita šta joj je sad
odjednom?
Naravno ne
bude to odjednom iziritira mene nešto, ali tako se lako rasplačem da se i ja
sama začudim.
Ponekad ne
mogu da se skroz opustim, mislim o bebi, stvari koje su potrebne i tako dalje,
a inače ja sam trudnica-stundent pa mora i da se uči. E pa buduća mama ko ti
kriv kad hoćeš sve odjednom.
I na kraju se
pitam kako iskulirati, kako se nebi mnogo nervirala oko glupih stvari?
Nebi da se to odrazi na bebu, znam da
i ona to oseća, a njoj
želim samo najbolje.
Zato se i
trudim da neidem toliko srcem, razum je ipak jači. Jer ja sam buduća mama, koja
mora biti najača mama.
Hormoni će
verovatno i dalje divljati, ali proćiće i to i onda će i mom mužu biti lakše.
Posle 20 tura piva, ispitivanja su pokazala da:
A)
Svi smo se
udebljali
B)
Svi smo u
isti glas pričali, bez da bilo šta konkretno kažemo.
C)
Naravno, niko
nije slušao šta onaj drugi govori.
D)
Imali smo
poteškoća voziti ispravno.
E)
Bilo nam je
nemoguće racionalno razmotriti stvari, ma koliko one jednostavne bile.
F)
Izričito smo
negirali da smo pogrešili, premda je bilo očigledno da jesmo.
G)
Svakih 5
minuta smo išli u toalet, naravno svi zajedno.
Mislim da je pretpostavka dokazana...
PIVO JE PREPUNO žENSKIH HORMONA!!!
Posted to Trudnoća
10/28/2011
Edit
Normal
0
false
false
false
EN-US
X-NONE
X-NONE
Došli
smo u fazu kada pričamo o imenima.
Još uvek samo pričamo, nema neke
kontrekne odluke, ali ima rasprave ko se kome šta
sviđa?
Za žensko sam nekako lakše
mogla da donesem odluku, jer mislim da ima veliki izbor.
Muška imena su mi kao
jednačina sa dve nepoznate.
Ipak ne želim da ne
uključujem u to muža,
niti da on isključuje mene u toj odluci. Naćićemo neki kompromis.
Ali onda tu kreće da se meša i familija. Ovom se svidja ovo, onom se ne svidja
ono, a nas niko ništa ne pita, kao da ja
zbog njih rađam decu.
Odluka će definitivno biti
muževljeva i moja, ali nije da nismo za neki predlog zar ne? Mada tu nastaje problem jer neki ljudi imaju potpuno
drugačiji ukus ili se drže neke tradicije. A da nepričam o tome kao kum
treba da da ime. Svaka čast kumu, ali to su neka stara vremena.
U svakom slučaju ne želim da svoje dete obeležim nekim užasnim
imenom, zato što je tako neko drugi hteo.
Imena ima dosta, ali
ja nekako volim neobična, nesvakidašnja
imena. Naravno ne bih dala detetu ime po nekom liku iz serije, ali da bude
srpsko i ne neko standardno.
Onda kreću nadimci, ako mu daš ovako onda će svi da ga zovu tako
i tako.
Ja možda neću ni da ga zovem
imenom, možda će to biti srećo, zlato, a kako će drugi da ga zovu
zašto bi se time opterećivala?
Recimo:
Petar-Pera, a ime je
baš lepo
Filip-Fića
Pavle-Paja
Vasilije-Vasa
Dušan-Dule
i tako ko zna
dokle...
Teška je odluka, ali
na kraju krajeva izvlačićemo papiriće ili pismo glava.
Možda vi imate neki
predlog?
Posted to Trudnoća
10/26/2011
Edit
Tako uživam u tim malim slatkim pokretima.
Svaki put se tako lepo osetim, tako mi ozari lice. Postao je baš aktivan sigurno će biti neki fudbaler.
A eto kad smo već kod sporta, sada znamo i šta je-MUŠKO.
Ljubi ga majka.
Naravno tata nije skidao ceo dan osmeh sa lica, nisam ni ja mada je meni bilo svejedno kojeg je pola, ne znam bila sam zbunjena. ali i zadovoljna to je bila i neka moja davna želja, jer ja sam odrasla uz muške. Tata i dva brata sasvim dovoljno da se navikneš na muško društvo, čuvala mladjeg brata tako da znam kako ću sa muškima . Na kraju svega toga samo nek je živo i zdravo, dovoljno je što se mom mužu i meni ostvarila želja da dobijemo bebu.
Posted to Trudnoća
10/17/2011
Edit
Posetili smo moj muž i ja beby radnju. Kao budući roditelji da se
informišemo sta nam treba, koliko šta košta i tako dalje. Ne znaš gde pre da
gledaš. Pošto još uvek ne znamo koji je pol, ali ja imam neki ludi instikt da
je žensko hvatam se samo za ono što je žensko i roze boje ili je to normalno za
nas žene. Volim
ja i dečake, pogotvo što imam 14 godina mladjeg brata i gledala sam ga i čuvala
od kad se rodio, sve bre bebe su slatke, ali kda vidim te haljinice,
cipelice prosto se raznežim. Mada ponekad je bolje uzimati i neutralne boje, da
može da nosi i muško i žensko, nemora sve da bude podeljeno na roze i plavo,
daće Bog imaćemo još dece.
I tako dok razgledamo tu radnju ja se hvatam za ženske cipelice,
a on za muške mada i jedne i druge su slatke jer su tako majušne. Dok ne budem
znala da li je princ ili princeza tako
će biti, a nakon toga ću barem znati za koju boju da se hvatam. Jedno je sigurno, ali o tome neki drugi put,
preteruju sa cenama nenormalno pogotovu za bebe jer se to brzo preraste, i oni
kao da iskorišćavaju to što su roditelji spremni da učine sve za svoju decu.
Posted to Trudnoća
10/03/2011
Edit
Počeli su prvi mali
pokreti moje bebe, svaki put kada se to dogodi presrećna sam, još samo kad bi i
kao Severina koja je izjavila da ima mali slušni aparat koji stavi na
svoj stomak i sluša otkucaje bebinog srca, rekla je da je to najlepša muzika.
Pomislih jao zašto ja tako nešto nemam, ali nema veze bitno je da je osećam i da
ona čuje moje srce koje kuca za nju, ali naravno ostavili smo malo mesta i za
tatu.
Prošao je onaj period
mučnina, povraćanja i otvorio se apetiti, nisam ni svesna bila da bih mogla
toliko da jedem, pa dobro šta i ako se ugojim bitno je da je moja beba zdrava i
da se razvija. Počeli su da se rađaju majčinski
instikti, briga i planiranje budoćnosti sa bebom. Još uvek ne znam koji je pol,
ali već mi je postalo zanimljivo da smišljam imena i za muško i za žensko naravno i tata
učestvuje u tome, nadju se oni koji krenu sa babskim pričama, tipa kakav ti je
oblik stomaka to odredjuje pol, pa onda ako se prolepšaš nosiš muško, ako ne
žensko je, ako si vredna u trudnoći žensko je…i ko zna još koliko takvih priča,
ali rećiće ultrazvuk mada ni njemu nije
za verovati, mada meni je svejedno voleću i da je muško i da je žensko. Jedino one žene koje idu na
veštačku oplodnju one možda mogu da biraju pol, a čak i koliko dece žele.
Sa svojim mužem sam još
vezanija, ipak je to plod naše ljubavi, možda sam ga nekada dovela do ludila
zbog svoje trudničke osetljivosti, ali proćiće i to. Još dosta vremena ima, još ću
ja da guram, ali to je tako savršen osećaj kada znate da u vama raste jedan
život, koji će da ulepša vaš život.
Posted to Trudnoća
09/05/2011
Edit
Poželeh to kao poklon za svoj rodjendan, i eto čuda zaista to i dobih. Dobro ne baš taj dan ali blizu.
To je za mene bila, još uvek je i biće najveća radost, kao i za mog muža.
Imaćemo bebu i ako je ona u mojoj utrobi i još uvek jako mala, već je volim i zamišljam u svom naručju.
Ne znamo kako će se zvati, niti još uvek kojeg je pola, ali ja kao buduća majka kažem svejedno, samo da je živo i zdravo, kaže to i tata ali samo da piški stojećki xaxaxa. Ali to je već neka druga priča, muškarci nisu ni svesni da će vezaniji biti za žensko dete.
Početak nije bio tako lak, još uvek tu postoje pitanja i dileme, ponekad i strahovi, ali to je valjda i normalno kada ste trudni. Puno mučnine, povraćanje, nenormalnog spavanja, ali tako to ide i traje 3 meseca, ali sada se polako sve stabilizuje i onda počinjete da osećate pravu radost trudnoće.
Ne možete da izdržite dok čekate da dodje sledeći ultrazvuk, posle prvog sam bila presrećna tada sam čula i bebino srce, kako samo jako lupa.
Beba će, daće Bog na ovaj svet doći u februaru po najvećoj zimi, ali će ugrejati naš dom i naša srca, a do tad moje će i u stomako zasigurno grejati.
Posted to Trudnoća
08/06/2011
Edit