Reči lete,napisano ostaje...

Naučno fantastični san II.deo/"Četrdesete"

02/04/2010

Čedredesete.Stojim ispred neke zanatske radnje.Ratno je stanje,loši uslovi za život.Kada sam slučajno bacila pogled na staklo,ugledala sam sebe u malo otrcanoj gardarobi,izgledala sam kao siroce.Naravno godine su mi ostale iste ,i tamo sam imala 21.godinu.Sve je bilo drugacije,mesto u kome sam se nalazila izgledalo je kao da u njemu vlada potpuno rasulo.Za druge sam bila vidljiva i mogu vam reći čudno su me gledali,mozda zato sto mi je odeća bila iscepana,a malo i prljava.Nisam se baš prijatno osećala u takvom izdanju,ali nisam imala izbora.I tako ja krenuh u razgledanje tog mesta,koje mi se nimalo nije dopadalo,jer bio je rat sve je bilo razruseno i nije imalo šta lepo da se vidi,jedna prava tamnina.Ljudi su bili tako ne srećni i kao da su negde žurili i sklanjali se od nevolja.Ovaj rat je izgleda na mnoge ljude ostavio velikog traga,kao da sam i sama mogla da osetim tugu dok sam se nalazila ovde.Prašina od ruševina mi je padala po cipelama,zalazila sam u u objekte koji su bili opustošene,jedan jako ružan prizor.

Srce mi je ubrzano lupalo kao da sam osećala nešto loše,u tom momentu čula sam jaku detonaciju.Ljudi su poceli da beže svi su bili vidno uplašeni,a ja sam se ukopala nisam znala gde ću,ne potičem iz ovog vremena to je dobar razlog da ne znam ni gde da se uputim.Ono što su mi naučnici rekli,a što sam jako dobro zapamtila jeste da kada budem primetila da se nalazim u opasnoj situaciji da pronadjem onu skalameriju i napustim destinaciju.I imam osećaj da sam ja upravo sada bila u takvoj situaciji.Sevaju bombe,ljudi su u panici,a ja ni tamo ni ovamo.Krenem i ja da trčim pa kuda me put odvede.To je primeteo jedan čovek koji je upravo zatvarao svoju radnju,ličio mi je na pekara,da zaista je to bio,uhvatio me je za ruku u sklonio kod sebe u radnju,dok se situacija ne smiri,ali izgledao je baš zabrinuto kao da nikada neće proći.Bio je jako ljubazan prma meni,nije mnogo pričao,ali mi je dao neka peciva i jela sam i posmatrala kako napolju sve nestaje i ruši se,nije mi bilo svejedno,i morala sam da što pre da pronadjem izlaz odavde.

Rekla sam pekaru da moram da odem,jer će se moji roditelji zabrinuti,ali on je insistirao da ostanem jer je napolju jako opasno,da će me on kasnije odvesti do kuće,ali ja ovde i nemam kuću,eh kada bi znao da je moja kuća u 21.veku i da sam tamo trebala da budem,a ne ovde.

Na kraju se malo smirilo napolju,pozdravila sam se sa pekarom i krenula da trazim on čudo koje je ovu nevolju i donelo tj.mene dovelo ovde.I dalje su se čuli pucnjevi i nije bilo nimalo opušteno,ali morma što pre da nestanem iz ovog pakla.Kada to pomislih zacu se jaka detonacija,imam utisak kao da je najsitnije žile u meni protresla,pala sam i po meni je pocelo da pada kamenje sa obliznjih kuća koje su bile polu srušene,pomislila sam gotovo je ovde ću ostati zatrpana.Ali uspela sam malo da se iskobeljam,i  primetila sam da mi je ruka povredjena i da krvari,brzo sam reagovala i otkinula komad tkanine sa svoje već malkice iscepane suknje i zavila ranu,ali krv je i dalje išla.Koračala sam sporije,ali sam uspela da dodjem do skalamerije i tamo je bio neki čovek koji mi je u sekundi zalečio ranu kao da je samo pomilova i nestao je,nisam ni stigla da mu se zahvalim.Pomislih kada su ovi naučnici zapravo čarobnjaci mogli su da sprece da uopšte i ne dodje do toga da mi ruka bude povredjena,ali to je verovatno deo scenarija,ja sam u ratu pa i trebam biti povredjena,kakva noćna mora.Da, gotova je, napuštam čedrdesete.

                                                             Nastaviće se...